У сусрет Бориној недељи коју традиционално обележавамо као "дан" наше школе са пригодним  програмом и различитим активностима, ове године због новонастале ситуације то чинимо у нешто измењеном облику. Ученици наше школе (која са поносом носи име овог великана), потрудили су се да пронађу и издвоје занимљивости о Борином животу и раду, да заједнички изнесу мишљење и тумачење његовог стваралаштва.  Поред биографских елемената у наставку следи опис онога што карактерише његов рад, по чему је остао упечатљив, шта је казао другима и какав је однос градског врха био према њему након његове смрти...

Борисав Станковић је рођен у Врању 1875. године. Рано је остао без родитеља па је одрастао уз бабу Злату и њене приче о старим временима. После гимназијског школовања у Врању и Нишу, завршио је права у Београду. Радио је као државни чиновник послове који нису имали никакве везе са његовим књижевничким афинитетима и амбицијама. Везан за завичај, и то завичај времена које је прохујало, Станковић је у њему налазио теме за своје приповетке, романе и драме. Није имао афинитета за савременост и савремена збивања, још мање за нова књижевна струјања - остајао је изван савремених токова, у свом свету старога Врања. Понирао је у прошлост и тамо проналазио несрећне људе, промашене судбине, вечите болнике и патнике. У књижевност је ушао тихо, збирком „Из старог јеванђеља“ (1899) која, архаичним насловом, није привукла значајнију пажњу. Тек ће његове приповетке објављене у часописима и листовима и збирке „Стари дани“ (1902) и „Божји људи“ (1902) представити Станковића као најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности (Јован Скерлић).

Роман „Нечиста крв“ (1910) још више је учврстио уверење да се у српској књижевности појавио расни приповедач. Поред тога, остала су иза Станковића и два недовршена романа: „Газда Младен“ и „Певци“. Драма „Коштана“ (1902) имала је успеха и представила је Станковића као драмског писца. Међутим, ни касније драме Ташна и Јовча нису Станковићу обезбедиле место значајног драмског писца. Нападан због сарадње у окупацијском листу за време Првог светског рата, Станковић се повукао у себе, престао да ствара и умро, усамљен и разочаран, 1927. године у Београду.

Дело Боре Станковића везано је искључиво за Врање, његово поднебље и његове људе, али не за Врање пишчевог времена, него времена које је прохујало и времена на прелазу из старих у нове друштвене односе. Баш зато је то време и било испуњено друштвеним потресима и личним драмама, које је Станковићев стваралачки нерв добро уочио и мајсторски преточио у приповетке, романе и драме. Код њега има дитирамбских слика распеване лепоте, радости живљења и личне среће; код њега има несрећних љубави и трагичних љубавника, промашених живота и вечитог жала за младошћу; има код њега богатих и силних, слабих и немоћних, ситих и преситих, као и кукавних и гладних божјих људи. На једној страни је младост, са свим што она подразумева и тражи од живота, а на другој је све оно што јој исти тај живот, који мора да живи, ускраћује и одузима.

Борисав Станковић је после Светолика Ранковића први српски писац који је увео у књижевност особене, упечатљиве и темпераментне женске ликове. Станковићеви женски ликови су, сваки за себе, оригинални и несвакидашњи: Софка, Коштана, Нушка, Аница. Као да је до Станковића женска интима била табу тема; жене су биле само део свакидашњег живота, жене и мајке. Код Станковића је женска лепота добила истакнуто место; женске чежње и устрептала чулност, први пут су нашли место у уметничкој прози; о унутрашњим немирима и разбукталим страстима први пут се јасно проговорило.

Бора Станковић је умро несрећан; тачније, огорчен. О стању његовог духа пред смрт можда најбоље говори реченица коју је изговорио Иви Андрићу, а коју је овај записао:„Чувај се, Иво! Осетили су лопови да имаш талента. Омрзнуће тебе као и мене. Подметнуће ти нешто што ће те избацити из службе и стрпати у затвор, у апс!”

Прича о његовој сахрани коју нам предочава његова унука Зора: „Када је деда умро, дошли су код баке да јој кажу како је на градском нивоу одлучено да буде сахрањен по првој категорији, како се то тада звало. Бака је казала да нема ништа против, али је упозорила да не зна може ли она то да плати. Речено јој је да је то почасно место и да све плаћа град Београд. И све је било како је договорено. Убрзо потом се одштампају дедине књиге, заједно са дневником „Под окупацијом”. Када се та књига појавила, неки људи, не било који, већ они на врху, препознали су се у њој. И баки стигне рачун да плати гробно место и сахрану! По тарифи прве класе!  Пристали су да јој учине да плати у ратама!”

Kostana (TV adaptacija)