Када се говори о знаменитим личностима из области књижевног стваралаштва прошлога века, неопходно је дотаћи се лика и дела једног од најпознатијег српског и југословенског песника, есејисте и преводиоца Бранка Миљковића. Наш Ученички парламент је истражио и издвојио детаље који се тичу његовог кратког, али врло плодоносног живота и рада. У прилогу је и његова последња, потресна песма, написана поводом његовог 27. рођендана.

БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934-1961)

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима, пише песме  и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Филозофски факултет и ствара пријатељства са другим песницима, Васком Попа, Иваном В. Лалићем...

Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису "Дело", чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.

Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. 

Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.

Збирке песама:

Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти  (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)

Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“… певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак. Стварања света.  Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања.

Но, ни седам и по деценија од рођења, није потребно ишта додавати или одузимати јадима младог Вертера српског неосимболизма; ма колико томе склони, кад год дубље загледамо у песника њим самим. Узалуд га будимо!

Он је стваран не – бићем: ни душа, ни ум, ни живот, ни облик, ни разум, ни граница. Једини прави свет у његовом власништву, с правим цветом, с правом птицом, с једним сунцем и милионима звезда, била је поезија. И он јој је веровао на реч.

Понудио јој је сву своју љубав. Затим се та љубав удаљила од њега. Као ласта у његовој опроштајној песми, личном судбином освештана: „Не иди свете, не остављај ме наивна ласто.“ У овом свету без илузија морао је нестати од туге и неизвесности. То је морало да се деси ономе кога је ватра осудила – играо се њоме, и изгорео.

Пред смрт, 1961. године, написао је у писму пријатељу: „Сада моје песме траже моју главу.“ Смрт му је уштедела године живота. Дођу увек они мутни и збркани дани када покушавамо да убедимо друге и себе да нам је суђено све оно што нас снађе. Страшна љубав према животу помогла му је да погледа смрти у очи. Својом поезијом, Бранко Миљковић је понудио још једно испитивање самих себе, као последње путовање у трагичне пределе наше будућности, ка годинама у којима ће, како је мислио и певао, неки свемир поново да нас створи.

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ
(Бранко Миљковић)

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме у камен