Рајко Митић (Дол, Бела Паланка, 19. новембар 1922 — Београд, 29. март 2008) је био југословенски фудбалер. Иако рођен у малом селу Дол код Беле Паланке брзо је почео да игра за велике клубове. Играо је за београдски БСК и Црвену звезду, у којој се прославио. Био капитен тог тима и проглашен је за прву „Звездину звезду”. Играо је на позицији десне „полутке”.

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица и постигао 32 гола. Учествовао је на светским првенствима у Бразилу 1950. године и у Швајцарској 1954. Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.

Митић је почео да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, да би две године касније, средином 1940, дебитовао за први тим на месту вође навале.

Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али је од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем), наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Од тада је у 14 првенствених сезона носио „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице (од тога 220 првенствених и 39 у Купу) и постигао 116 гола (74 првенствена и 22 у Купу).

Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Фудбалском купу Југославије Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.

Осим рехабилитације после операције менискуса 1947, Митић је ретко одсуствовао из тима. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду.

Кад је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, крајем 1966. постао је члан Комисије ФСЈ за састав репрезентације, а од 23. априла 1967. до 18. новембра 1970. као селектор саставио је 34 југословенске репрезентације.

Још као активан играч био је коментатор београдског „Спорта“, а касније се потпуно посветио спортском новинарству и годинама је био коментатор у листу „Темпо“, у коме је, иако пензионисан 1983, и даље био активан.

Иначе прича у Белој Паланци се не завршава само на ономе што је написано у књигама и на интернету. Чују се разне приче јер већина белопаланчана има неке родбинске везе за деда Рајком, како га неки зову. Тако и једна занимљива анегдота када је Звезда путовала у Бугарску, у Софију на меч са тадашњим ЦСКА Софиа, аутобус са играчим је стао у Белу Паланку на мали одмор. Наравно, народ се скупио и жељно ишчекивао играче да изађу из аутобуса. Неки играчи су изашли, и поздравили навијаче међу којима је већином било деце. Један од старијиx људи је довикнуо неком од играча да позове Рајка, чекају га рођаци да га виде, брат од тетке, нека деца. Кад је саиграч поново изашао рекао је да Рајко спава, уморан је и не може сад да изађе. Човек се окренуо према деци и рекао: „ Тако ли? Децо od сад нећу да вас видим да навијате за Звезду.“ И стварно има људи који су од тог дана и престали да навијају за Звезду, можда не због тога али ипак прича остаје.

Као спомен на њега и допринос спорту и српском фудбалу Белопаланчани су му подигли споменик у сарадњи са Спортским клубом Црвена Звезда.